Horor priča iz podstanarstva

Jeste li ikad bili podstanar? Ne? Što vas je posralo! Poljubite odmah oca i majku, baku, lutriju, šefa te nevjerojatno bogate i darežljive firme za koje radite, tko god da vam je omogućio luksuz vlastite gajbe.

Svi mi ostali, bezemljaši i kokuzi, možemo samo coktati od zavisti i u nedogled ekipi prepričavati vlastite kisele stambeno-komunalne anegdote: zle gazdarice, smradovi, nepodnošljivi susjedi, svađe oko računa… pravi način da postaneš duša svake zabave.

Eto baš računam. U ovih zadnjih 12 godina podstanarstva u vjetar sam bacila preko…zaboga… 50.000 eura! 20 kvadrata stana u Zagrebu, brat bratu. Da sam tada s 18 godina uzela kredit (banke bi se polomile koja će prva uslužit prištavu brucošicu), danas bi imala svoju šarmantnu špajzicu sa zahodom preko puta štednjaka, plus još oko 50.000 eura za otplatiti (banke kolko znam isharače duplo). What a wonderful world it would be… No s obzirom da mladost na starost ne misli, eto mene na početku tridesetih pod tuđinskim krovom. Nismo svi Fani Horvat.

Ovo mi je već sedmi stan. Il me gazda otjera jer mora namirit vlastito potomstvo, il dođe novi dečko pa ima nove prohtjeve, il vlasnici neće popravit grijanje, il su nam tulumi preglasni… Uglavnom seljakam se ko ukleti Holandez, cijeli sam centar već optrčala, svi pekari me znaju po lisnatom s višnjom. Na temu svog stambenog statusa imam hrpe zgoda, drama, komedija, groteska i burleska… vjerojatno i većina vas. Al ova priča mi je najstrašnija.

Bilo je jutro, oko 9 i po. Tek sam prokrmeljala, faca mi zgužvana ko Dikanove plahte, kadli neko zvoni. Nek dere, ko me treba nazvat će me prvo na mobitel, standardna logika bahate nonšalancije. Il neko žicanje, il neki inkasator, skoro uvijek je zlo, bolje se zabrtvit. Reda radi na prstima provirim kroz špijunku. Hm… neka cura, mojih godina. Slatka, dobro obučena, što bi se reklo – urbana. Ne djeluje mi ko da prosi, nit da dijeli Kulu stražara. Al opet, to danas nikad ne znaš. Bez uvrede za prosce i Jehove. Odlučim otvoriti, pa što bude.

“Bok, mi se ne znamo, ja sam susjeda s kata ispod.”

Stvarno nikad vidla curu, a tu sam već godinu dana. Mora da ima neki drugi bioritam. Il čuči u stanu i ne mrda. Možda ima neki posao od doma? Maserka? Hakerica? Sklapa igračke?

“Mi imamo ogroman problem. Pretpostavljam da ti gazdarica ništa nije rekla…”

“Nemam pojma, o čem je riječ?” Jao, šta je sad… Voda ne curi, cijevi ne škripe, smeće ne ostavljam pred vratima, čišćenje stubišta redovito plaćam.

“Ovo je jako neugodno, vjeruj mi, trpila sam koliko sam mogla, sad je stvarno prešlo sve granice.”

Već sam zelena.

“Ja već godinu dana čujem svaku tvoju riječ. Tvoj tavanski stan je izgleda skrpan nabrzaka, bez ikakve zvučne izolacije…”

Molim??Kkk…kako???

“Trpila sam prije par dana kad si s frendicama do 3 ujutro umirala od smijeha dok ste pričale o tjelesnom u srednjoj, ne znam na čem ste bile, ali ovo noćas je stvarno previše.”

AAAAAAA!!! Ovo se ne dešava..

Urbana djevojka ljutito nastavlja. “Ja radim svako jutro od 7. Noćas mi nisi dala spavati do 5! Ok, dečko ti je izašao na cugu s bivšom i nije ti rekao, al možete to riješiti za vikend kad dođe, ne preko telefona usred noći!”

Isuse. Svi sveci… cijeli život mi je prošao pred očima. Zadnjih godinu dana – svi afteri kod mene, napušavanja, svađanja, tračanja, seksanja… jebote, ova žena zna sve o meni!!! A ja je prvi put vidim.

“Ssorii… nisam stvarno znala… ti to sve čuješ?”, glas mi podrhtava, ne znam kuda bi propala. “Ja sam stvarno kriva osoba za živjeti u ovakvom stanu, znam da sam strašno glasna kad pričam…”

“I ne samo dok pričaš”, nadoda susjeda podmuklo.

Da li da je ubijem, uspavam, ušutkam? Bacim niz stepenice? Žena se igra životom, takve stvari nikad ne priznaješ da znaš! Mora da joj je stvarno prekipilo, zato mi i prepričava detalje…

“Oprosti, stvarno ću biti tiho…”, pričam gluposti, samo da nešto kažem. Kako mogu biti tiho? U šoku sam, ne znam di sam. Jedva čekam da ode da se hitim kroz prozor il tako nešto prigodno.

“Ok, sad znaš. Ili će to nekako prestati, il ćemo se iseliti ti ili ja. Vidimo se.

“Odlazi. Zatvaram vrata, želudac mi postaje Calgonitova tableta za odštopavanje odvoda. Ko da me upravo netko silovao. Zašto je pobogu šutjela cijelih godinu dana? Jel snimala? Zapisivala? Što sve zna? Kome će pričati? Hej, to nije žena koja me čula samo dok se ševim, partijam, to najmanje. Ona zna puno gore stvari – sve moje ispade, svađe, frustracije, ljubomorne scene, histeriju… ono što STVARNO ne želiš da itko zna. Onu totalno uncool verziju tebe, koju bi nekako izbrisao.

Iselila sam se u roku od dva tjedna. Ekspresno. I samo molila Boga da me cura nije prepoznala, onako raščupanu u šlafroku. Možda nema TV. No tu priči nije kraj. Epilog?

Dečko, inače novinar, radi intervju s Remi iz Elementala. Na kraju joj usput dobaci: “Pozdravlja te Ida Prester, dugo se niste srele… ja sam joj dečko.” A Remi digne obrve: “A ti si Idin novi dečko? Baš si gad što si se našao s bivšom curom a nisi joj rekao…” i prasne u smijeh. Moja bivša susjeda njena je najbolja prijateljica. Tako je sve počelo. Znala sam da sam je se trebala riješiti na vrijeme…

Donosi: glasistre.hr